ЖЕЛЕЗНИК

Портал

чет09202018

Ажурирано10:06:00 PM

Back Ви сте овде: Почетна Историјат Мени Привредни развој села Глад и умирање од Балканских до Другог рата

Глад и умирање од Балканских до Другог рата

Постављање темеља апотеке
Вршалица
Панића кафана - остаци

У балканским ратовима изгинуо је велики број људи из Железника, а тих година многе породице су остале без сточног фонда и без радне снаге, тако да је све то доприносило сиромашењу становништва. Они, који су се вратили из рата затекли су код куће још веће сиромаштво и беду.

Тих година у Железику су појавила и опака болест колера, која је однела 40 душа.

Први светски рат је мобилисао све „што је могло да држи пушку“. У селу су, поред нејачи и жена остали само изнемогли старци. Они нису могли да обрађују земљу и исхране породицу. Велики број изгинулих и заробљеника, уништен сточни фонд, а у Железнику глад и умирање. Окупатор одузима, пшеницу, кукуруз, поврће, живину, свиње и овце, тако да је становништво жељно и комада проје.

У првом налету Аустријанци и Мађари, за само 13 дана страховладе односе све са собом и одводе у заробљеништво 124 мушкарца, међу којима су деца и старци. Они гладују радећи на имањима Аустрије и Мађарске; малтретирани и злостављани, масовно умиру, те их се, по окончању рата враћа само тридесетак.

Без обзира на свакодневно кулучење, беду и глад, становништво Железника није сарађивало са окупаторима-Аустријанцима. После 1918.године појавили су се забушанти, штербери, али Железник је жалио за онима који, осим пијаца у Београду и понеког слова у Вуковој азбуци, за друго нису знали, али су знали шта је част, слобода и домовина и то су бранили у свим српским биткама и за отаџбину дали своје животе. Њих 260 је село оплакивало и подигло споменик јуна 1919.године у порти цркве.

Железник је 1918.године био економски запуштен, без сточног фонда и пољопривредних алатки, руинираних кућа, запуштених воћњака и њива, гладних људи. Они, што су се вратили из рата били су болесни и инвалиди. Рат је увећао број сиромашних породица, док се мањи број богатих снашао у спрези са политичким странкама и њиховим, општинским првацима. На првим послератним изборима појављује се велики број политичких странака.

Пошто се, по ослобођењу Београд нагло развија, Железник постаје један од снабдевача главног града у: поврћу, воћу и млечним производима. За то, посебно сточни фонд су потребне паре, тако да је мали број оних који га имају, а све већи број оних који надниче. Један број младића је на занату и то углавном оном, који се тражи: абаџијски и опанчарски.

Формира се постепено један број средњих домаћинстава, па се граде лепе и хигијенске куће, штале, кошеви и амбари. Побољшава се исхрана, општа хигијена и здравствено стање, али и ношња. Развија се трговина, ничу занатске радње, пекара, месарница, али и већи број кафана.

Већ 1937.године Железник добија прву пошту, а телефон има општина. Гради се пут од камена, организује културни и спортски живот. Соколска чета, глумачка дружина, а највеће интересовање изазива оснивање фудбалског клуба „Железник“.

Поред једног броја имућних сељака, највећи број је надничара. Истовремено, повећава се број радника, углавном запослених у водоводу у Жаркову. Тако је Железник дочекао април 1941. и почетак новог рата.