ЖЕЛЕЗНИК

Портал

чет09202018

Ажурирано10:06:00 PM

Back Ви сте овде: Почетна Историјат Мени Привредни развој села Развој и раслојавање села

Развој и раслојавање села

Остаци прошлости
Стара кућа
Дозвола за продају дувана из 1937.
Кућа фамилије Гајић, рађена око 1880., није под заштитом Завода

У периоду од 1830. до 1903.године Железник је, по величини треће село у срезу (кнежини). То је било, претежно, сточарско насеље, где постепено јача земљорадња, воћарство и повртарство. За то је изузетно погодан Макиш са плодном земљом и каналима, те се оранице са поврћем заливају.

Још увек има натуралне размене, али се са појавом индустријске робе у дућанима, све више користи новац. Сељаци га немају па се задужују код газде, али се јављају и банке.

Поред приватних трговаца, који држе дућане 1894.године у Железнику се оснива Потрошачко-набављачка земљорадничка задруга, која снабдева село основним артиклима за домаћинство. Исте године оснива се и Кредитна задруга, која даје позајмице уз повољну камату и рокове отплате.

У том периоду село је раслојено, а већинско становништво је сиромашно. Распадају се патријархалне задруге те се уситњавају домаћинства без пољопривредног инвентара и плодне земље. Не могу да се издржавају током целе године, па се задужују. Поред богатих сељака у улози зеленаша се све чешће појављују дућанџије и механџије. С обзиром да сељак није имао где да се запосли, осим код газде, зависност од њега је све већа, а последице задуживања су, најчешће, губитак поседа. Тако се село све више раслојавало, делећи се на мањи број богатих и многобројну сиротињу.

Железник има један сеоски дућан и продавницу земљорадничке задруге, једног ковача и молера. То значи да су сеоска домаћинства задовољавала своје потребе унутар породице, расподелом послова, где се ценила вичност неком занату. Железник је имао општинску кафану, на путу за Лазаревац, и то је био један од извора богаћења уског круга људи.

Основна храна је проја, надничари се и живи оскудно. Због честих ратова и пустошења куће у Железнику до првог устанка нису биле од тврдог материјала. Током IX века то су: бусаре (један део Железника - иза гробља Алуге се „међу народом“ и данас тако зове) и лубњаче, куће од ћерпича и чатме, куће покривене шиндром и ћерамидом. У том периоду било је уобичајено да се граде скромни станови ван села, за летњу испашу и зимовање.

Сточарство се постепено „повлачи“ пред повртарством, а највише се сеје кукуруз, који се користи у исхрани животиња, али и људи. Седам воденица - поточара било је у Железнику 1867.године, што говори да се мељава обавља у селу. Од поврћа се највише сеју: купус, пасуљ и кромпир.

Поред економске зависности од неколико газда у селу, већина сељака је и политички обесправљена, јер је постојао цензус у плаћању пореза, изнад кога се тек признавало право гласа.

Године 1530. у Железнику је било само 14 кућа да би се, постепено, тај број повећао на 84 тек три века касније 1830.године. Потом настаје убрзани раст села да би 1914. године било 250 кућа са око 1.500 становника. За шест деценија број мештана се повећао на близу 11 хиљада да би се 2.002 удвостручио и Железник имао 20.850 становника.