ЖЕЛЕЗНИК

Портал

чет09202018

Ажурирано10:06:00 PM

Back Ви сте овде: Почетна Окружење Мени Ружење Железника Радничка колонија

Радничка колонија

Године 1530. у Железнику је било само 14 кућа да би се, постепено, тај број повећао на 84, тек три века касније 1830.године! Потом настаје убрзани раст села да би 1914. године било 250 кућа са око 1.500 становника. За шест деценија број мештана се повећао на близу 11 хиљада да би се 2.002 удвостручио и Железник имао 20.850 становника.

Наравно, све то је доносило урбанизацију насеља, у једном тренутку планску, тако да је то био пример јединствене лепоте (у складу са временом у којем се живело), да би се, касније, изродило у ружење околине, такође, у складу са природом тога времена!

Убрзану индустријализацију Железника пратио је велики прилив становника па је, упоредо са градњом фабрике, одмах изнад Макиша, на платоу Алуге, где су били воћњаци и виногради, никло ново градилиште. Пројекат за радничко насеље урадиле су архитекте Бранко Максимовић и Бранко Петричић, а нове радне акције, међу којима су биле и међународне бригаде полетно су прионуле на посао да би прве зграде већ пред зиму 1947. године биле усељене, а преостале за непуне две године.

Нови и светли станови са купатилима и пратећим, друштвеним објектима за снабдевање, одмор и дружење направили су праву револуцију у култури становања људи, који су долазили из неразвијених крајева и одрастали у сиромашним, нехигијенским кућицама

Као јединствена амбијентална средина и сведочанство једног, специфичног времена, радничка колонија у Железнику, као „објекат градске архитектуре“ стављена је под заштиту Завода за заштиту споменика, али, врло брзо та заштита је скинута. То се десило онога тренутка, када је почео, дивљом градњом и стихијном надградњом, да се ружи овај део Железника.

И као што су омладинске бригаде педестих година успеле да створе радничко насеље необичне лепоте и фунционалности, тако су неки други „акцијаши“после четири деценије бахато, неуко и стихијно, успели да га наруже и ти споменици ружноћи стоје и дан-данас. Радничко насеље у Железнику, прво такве врсте на тлу Београда, настало је у заносу социјалистичке обнове и изградње, одмах после Другог светског рата и хиљаде радника фабрике „Иво Лила Рибар“ живеле су у њему.

Најлепше радничко насеље, ушушкано у зеленило Железника, данас је дивље насеље, деформисано од покушаја произвољне, непланске доградње и надградње постојећих спратова. Зграде су деформисане до непрепознавања и представљају право ругло и неукус.

Прво радничко насеље, које је могло, да је сачувано, да буде и туристичка атракција града, више не личи на себе.