ЖЕЛЕЗНИК

Портал

чет09202018

Ажурирано10:06:00 PM

Back Ви сте овде: Почетна Окружење Мени Ружење Железника Да ли су депоније дивље или легалне?

Да ли су депоније дивље или легалне?

Дивља или званична депонија?
Долина затрпана смећем
Пут за Железник
Сметлиште поред Ибарске магистрале
Да ли фали неки знак?
Људи се не осврћу, гледају своја посла
Камиони довозе смеће у по бела дана
Истовар поред пута
Несепарисани отпад
Сметлиште почело да живи
Нема бициклистичке стазе, али смећа има

Не памтим да смо икад били толико прљави, као данас. Загађујемо све: околину, односе, будућност. Зашто то радимо када је то што радимо уперено против нас самих и наше деце? Ако то ми не радимо, зашто окрећемо главу и ћутимо када то неко други ради? Страх или равнодушност?

Погледајте Железник и околину. Депоније на прилазима, поред пута, отпади гвожђурије и старих аутомобила, запаљени контејнери у свакој улици, прљави тротоари, исписане фасаде. Где је Железник чистих дворишта, уређених паркова између зграда, лепог дрвореда и зелених њива, винограда, поља? Да ли смо ми, који се сећамо дуже, све то сањали или смо, не дај Боже! - измислили?

Некада се Железник - насеље завршавало једном улицом иза гробља. Сада их има много. Авалски пут се спушатао са Ибарске магистрале, од Петловог брда, а са леве и десне стране биле су њиве, баште, виногради, воћњаци звани: алуге, ланци, виногради, деонице, манастирине. Где год погледаш - зеленило, простанство, чистоћа ваздуха и земљишта. Лепо за око, али и за плућа. Авалским друмом се ишло у њиве, али и у шетње. Возили смо се коњском запрегом, бициклом и трактором, али смо, најчешће, ишли пешке. Били смо здрави, у телу и души.

На два километра од центра Железника, на раскрсници којом се укључујемо на Ибарску магистралу за Чачак, води колски пут ка манастиринама, њивама, које су добиле име по манастиру који је некада ту био. Лепо место, са извором чисте воде и потоком. Здраво. Док нису решили да ту буде велико гробље, Орловача. После тога, на тим њивама се све мање сејало, затрављене су, а извор је затрпан. Онда су, поре Авалског пута почеле да ничу гомиле отпада, прво грађевинског. Касније је ту било свега и свачега, не само цигли и малтера. Прво поред пута, а онда је почео истовар по оним њивама- уз пут. Ниси могао да видиш загађиваче, јер су то радили под окриљем ноћи, а онда, када је бахатост прешла критичну тачку стида, почело се са истоваром и у по бела дана. И тако је, поред многобројних, малих депонија поред пута, никла једна велика „репрезентативна“, баш на самом излазу из железничког атара.

На месту, које памтимо по зеленилу и багремовој шуми, на благој косини од пута почело се са истоваром шута. Месецима се пунила удолина, а ја сам се сваки пут, када бих туда прошла питала: да ли је ова депонија смећа - дивља? (Зато што има и оних – легалних. Само, ваља држава не би дозволила да се прави на тако лепом месту и покрај пута!)

Онда сам питала оне, који би, по службеној дужности, морали да знају одговор: општинског инспектора, градоначелника Београда, али су стручне службе (у њихово име, наравно) одговарале уопштено, као да су преписивали из исте књиге. А када се десила велика медијско-еколошка бајка звана „Очистимо Србију“, ја сам пријавила нашу депонију. Ништа се није десило, ни тада, ни касније. Нису је очистили, нису ни одговорили, осим што депонија и даље расте, а изгледа и да се „насељава“. Ја се и даље нервирам, што ми прљају њиве које волим (стићи ће и до моје њиве, која је у близини: депонија или гробље), али и зато што нико не даје одговор на моје питање: да ли је депонија дивља или легална? За гробље знам.

Текст: Љиљана Ћирић
Фото: Немања Обрадовић