ЖЕЛЕЗНИК

Портал

пон09242018

Ажурирано10:06:00 PM

Back Ви сте овде: Почетна Окружење Мени Ружење Железника Околина наша, заједничка

Околина наша, заједничка

Пише: Љиљана Ћирић
Фото: Немања Обрадовић

Неколико је прилаза Железнику. Улази се и излази. Отворено насеље, некада село. Најчешће сам користила Авалски пут за Ибарску магистралу. Водио ме посао тамо. А, волим и да идем на видиковачку пијацу, јер је железничка сиромашна понудом, а скупа. Међутим, пролазећи кроз њиве, одмах иза последњих кућа, осећам стид, бес и, најпосле тугу. Лепи видици и зеленило Железника наружени отпадом, смећем, ђубриштем.

Отпад се шири

ОТПАД СЕ ШИРИ

У време када није било контејнера и организованог одвожења смећа људи су га смештали у најудањенији кут свога дворишта, ограђивали их, а онда, када се накупи извозили на скровита места, њиме попуњавали јаруге, пресахле бунаре, тешко доступне јаме. Данас, без стида, изручују га одмах поред пута. Не би ме чудило ни да људски отпад почне да се истовара поред пута. Грубо звуче ове речи? Тачно, али шта је са стварношћу? Размишљате ли о томе?

Када је дивља депонија на приступном путу за Ибарску магистралу, која је почела да се обрушава на делове пута, почела толико да ме иритира, решила сам да не идем тим путем из Железника, нити да се туда враћам. Окренула сам се Обреновачком друму, јер, може се и преко Мале Крсне из Железника!

Забијање главе у песак, окретање главе да не видим иако знам да „то што не гледам није добро“, постало је уобичајени начин да се побегне од стварности. А онда се замислиш и заборавиш да си решио да не гледаш око себе и пукне видик, као из филмске фантастике: угледаш плодну долину Макиша коју, уместо да насељавају баште пуне купуса и парадајиза, красе олупине аутомобила и разноврсне гвожђурије - статусни симболи цивилизације која не пази шта једе, али се дичи оним што вози. Гледаш: као да је сво гвожђе Србије довежено у Железник!

На месту где су се градиле машине алатљике за Русију, земље трећег света, Кубу, сада“ шљака“ отпад. Симболика једног доба да све иде на велико ђубриште историје, овде се материјализује кроз: старо гвожђе, шпорете, фрижидере, аутомобиле... Упресован пакет за даљу прераду.

Кад ће ово да иструли

КАД ЋЕ ОВО ДА ИСТРУЛИ

И све по оној аналогији: кад могу велики приватници, могу и мали. Прво се појавио мали ауто-отпад. Да пробије лед. Потом је никао други. Зелена макишка долина, некада снабдевач београдске пијаце, планирана за измештање хиподрома и неке лепе, зелене спортове, пуни се олупинама аутомобила. Још једно гробље у Железнику. Можда сутра нова депонија. На самом улазу у Железник. Да ли је и то дивље или легално? Наравно да је дивље! Кажу, мора да се уклони до краја 2012.године. Али, зашто је инспекција дозволила да се направи? Зашто смо сви ми, који ту живимо и свакодневно пролазимо, дозволили да се оранице прекрију гвожђуријом?

Коме то више треба

КОМЕ ТО ВИШЕ ТРЕБА

 

ДА НЕ ЖИВИМО КАО ДИВЉАЦИ

Смеће на улици, у дворишту, у рекама, у шуми, на ораницама. Смеће поред пута и поред кућа. Хоћете ли да се претворимо у дивљ(ачк)у депонију? Размислите, јавите се, предложите, дајте да радећи за околину, урадимо нешто велико и корисно за себе!


Отпад гвожђурије

ОТПАД ГВОЖЂУРИЈЕ

Зато што затварамо очи пред многим стварима: неморалом, лажима, непоштењем. Претварамо се да нисмо чули грубу реч, псовку, увреде, другима упућене, молећи Бога да се нама то не деси. Окрећемо главу од ласцивних слика и догађаја, срећни што у нашем окружењу нико од наших није „подложан порнографији“. Стискамо свој новчаник, обилазимо кола на паркингу, са неколико катанаца затварамо капије и станове мислећи да ће нас то спасити лопова и крађа. Чистимо само своје станове и само своја дворишта, а све друго око нас, оно што се тако лепо зове - околина препуштено је само себи. Данима тињају запаљени контејнери, луталице развлаче садржаје кеса, бачених поред контејнера, малтер и цигле се таложе на тротоару, а комшије се играју „мице“ са кантама за ђубре: склањају их испред свог и потурају под комшијин прозор. Ноћу, наравно.

Унутрашњост отпада

УНУТРАШЊОСТ ОТПАДА

Иако је околина једна једина - недељива, наша заједничка брига, као да су људи дигли руке од ње. На све стране: папири, опушци, пуни контејнери, депоније, напуштена возила, димне завесе. И сви окрећу главе, са једне на другу страну. Само, нема глава баш толико нових „ страна „ за окретање, недостаје она, на којој се може видети лепота. Зато се нешто мора учинити.

Прво треба засукати рукаве и очистити. Ма како велика депонија била, здружена људска воља је већа. Оно што је много теже, то је супостављање загађивачима. И свом комформизму.

 

Отпад у Железнику

ГАЛЕРИЈА: ОТПАД У ЖЕЛЕЗНИКУ