ЖЕЛЕЗНИК

Портал

суб07212018

Ажурирано10:06:00 PM

Back Ви сте овде: Почетна Привреда и друштво Мени Делатности Организовани пензионери старог Железника

Организовани пензионери старог Железника

Стари Железник

Прошле године, 7.новембра група пензионера је, окупивши се у бившој згради Земљорадничке задруге, поред старог биоскопа основала пензионерску организацију са циљем да се реализују права око две и по хиљаде пензионера, али и да се друже, испомажу, покрећу и укључују у различите активности у насељу.

Председник месне организације пензионера Стари Железник је Милан Стевановић, а организација окупља: старосне и пензионере-земљораднике. Сваке среде од 17 – 20 и четвртком од 9 до 12 часова обезбеђено је дежурство за све пензионере заинтересоване за учлањивање у месну организацију и дружење.

Просторија, у којој се радо састају је неусловна, хладна, без намештаја, са неколико столица, донетих из дечјег обданишта! Ево како они размишљају и осећају, а г-дин Стевановић записује: „ У овом простору окупи се тридесетак пензионера, жељни разговора и дружења. Иако је хладно, неокречено и неудобно, окупљамо се, трпимо, храбримо једни друге:биће боље! Разумемо време у којем живимо, да се нема, да је криза, да млади немају посла, да многи родитељи од својих пензија издржавају децу, унуке... Ипак, не жалимо се.

На много места, помоћ, скромну, тражимо, али без успеха. Не тражимо раскош, већ услове, достојне људи наших година.

Задружни дом, некада наша дика и понос, сада је под управом Пословног простора Чукарица. Запуштен је, права руина. Све што је могло да се изда у закуп заузели су приватници. Укинута је месна заједница.

А задружни дом, наш понос и дика буди најлепше успомене, емоције. Испливавају успомене на наше младалачке дане, прве кораке фолклора, пројекције филмова, гостовања позоришта. Било је ту и турнира у: стоном тенису, шаху, малом фудбалу, игранке, диско вечери...

Сећамо се држања за руку у биоскопској полутами, изјава љубави, првих пољубаца. Сећамо се наших дедова који су волујском запрегама довозили циглу за дом из земунских циглана, и мајки и очева, омладинаца у радним бригада, који су заједнички градили дом.

Ето, ми имамо сећања, а шта ће остати нашој деци? Не знамо.

Седимо задубљени у своје мисли, загледани у себе. Хладно је, али трпимо. Биће боље-храбримо се! Ипак смо сетни, тужни, јер мислимо да нисмо то заслужили: само једну празну, хладну собу. Не верујемо!"