ЖЕЛЕЗНИК

Портал

суб07212018

Ажурирано10:06:00 PM

Back Ви сте овде: Почетна Привреда и друштво Мени Делатности Горке разлике

Горке разлике

У Железнику је, до пред Други светски рат доминирала пољопривреда, и то повртарство и млекарство. На богатој, макишкој земљи, на ораницама Џајиних бара и Греде, успевало је све, али највише поврће. Срећна околност је што је тај предео био богат потоцима, тако да се, каналима, поврће наводњавало.

Са друге стране, уз Жарково Железник је био главни снабдевач Београда млеком. Велики је број домаћинстава, која имају неколико крава, а има и оних који у својим шталама имају, чак четрдесетак грла, као што је то био случај са Ђурђем Урошевићем, једним од најбогатијих људи у Железнику и околини, тога времена. За прикупљање и предају млека стварају се сеоске, задружне организације.

Једно је сасвим сигурно: неколико деценија насеље Железник се делило на: село и колонију по свим могућим основама: изгледу улица, опремљености, комфору, обавезама чланова породице у оквиру домаћинства, односу према традицији... Наравно, разлике се нису исказивале истим интезитетом, али су постојале у основној подели на: сељаке и колонце!

Далеко од тога да се људи међусобно нису дружили, али је доста времена прошло док се животни стандард - услови живота, пре свега, није почео да изједначава у оба дела насеља. По много чему становништво села је некада завидело «колонцима», док је данас– обрнуто!

ПРВИ ФИЋА

Неравномерним развојем Железника, уз интезивну изградњу колоније, тадашња власт је, на још један, за народ осетљив начин, хтела да покаже да су јој дражи радници од сељака, мада је, дуго година после рата становништво Железника било, најчешће «полутанско»: пре подне радник, после подне, за време викенда и годишњег одмора – сељак.

Некада познат по млекарству и повртарству Железник је све више посустајао у тој двојној улози, тако да су њиве почеле да зарастају у коров или да се «баца» детелина, а виногради да се крче и претварају у плацеве. Железник је растао:преко Авалске улице у радничку колонију, преко Рупчина према Жаркову, преко Тараиша ка Сремчици, према Сремачкој шуми и циглани, али највише према гробљу Алуге и преко Бусаре до Ибарске магистрале. Градило се, углавном без планова и реда, да се обезбеди кров над главом. То је карактеристично посебно за деведесте године, када држава није водила рачуна о појединцу, јер није могла одговорно да се стара ни о самој држави.